Po­vo­dom 95 go­di­na od ro­đe­nja na­rod­nog he­ro­ja, dr­žav­ni­ka, ne­ka­da­šnjeg pred­sjed­ni­ka Cr­ne Go­re Velj­ka Mi­la­to­vi­ća i obi­lje­ža­va­nja 10 go­di­na od ob­no­ve ne­za­vi­sno­sti Cr­ne Go­re u or­ga­ni­za­ci­ji SUB­NOR-a Cr­ne Go­re i UB­NOR-a i an­ti­fa­ši­sta Nik­ši­ća si­noć je u gra­du pod Tre­bje­som odr­ža­na sve­ča­na aka­de­mi­ja na ko­joj su go­vo­ri­li Slo­bo­dan Mir­ja­čić, pred­sjed­nik UB­NOR-a i an­ti­fa­ši­sta Nik­šića, pu­bli­ci­sta Mar­ko Špa­di­jer is­pred Ma­ti­ce cr­no­gor­ske, Bran­ko Ba­nje­vić, knji­žev­nik i ne­ka­da­šnji ko­or­di­na­tor Po­kre­ta za ne­za­vi­snost i bivši mi­ni­star vanj­skih po­slo­va Cr­ne Go­re Bran­ko Lu­ko­vac, pred­sjed­nik Sa­vje­ta URA.
Tom prili­kom Slo­bo­dan Mir­ja­čić, pred­sjed­nik UB­NOR-a i an­ti­fa­ši­sta Nik­ši­ća pod­sje­tio je na ži­vot­ni put Velj­ka Mi­la­to­vi­ća is­ti­ču­ći da je bio is­tak­nu­ti i do­ka­za­ni član par­ti­je i omla­di­ne, uče­snik 13-jul­skog ustan­ka, te da je do kra­ja ra­ta oba­vljao za­dat­ke i na dru­ge i te­že i od­go­vor­ni­je po­slo­ve.
– Po­seb­no po­žr­tvo­va­nje, hra­br­ost i od­go­vor­nost po­ka­zao je kao ile­ga­lac, po za­dat­ku ostao na pri­vre­me­no oslo­bo­đe­noj te­ri­to­ri­ji. Bio je or­ga­ni­za­ci­o­ni se­kre­tar Po­kra­jin­skog ko­mi­te­ta SKOJ-a za Cr­nu Go­ru i Bo­ku. Bio je Velj­ko pot­pred­sjed­nik USA­OJ, kao i mno­gih dru­gih bor­be­nih i po­li­tič­kih po­slo­va i za­da­ta­ka. Za Velj­ka ni­je bi­lo ner­je­ši­vih za­da­ta­ka ni u ra­tu ni ka­sni­je u mi­ru. Ove ka­rak­te­ri­sti­ke su mu opre­di­je­li­le Or­den na­rod­nog he­ro­ja. Velj­ko je po­red bor­be­nih za­da­ta­ka do­bio i oba­ve­zu da po­no­vo po­kre­ne iz­la­že­nje „Omla­din­skog po­kre­ta“, ko­ji je u fe­bru­a­ru 1942. pre­stao da se štam­pa. U oslo­bo­đe­nom Ko­la­ši­nu oku­pi­la se ma­nja gru­pa in­te­lek­tu­a­la­ca i taj te­žak po­sao sa uspje­hom je za­vr­šen. Tre­ći broj „Omla­din­skog po­kre­ta“ je iz pri­mi­tiv­ne štam­pa­ri­je, i uz ve­li­ko žr­tvo­va­nje ured­ni­ka Velj­ka, iza­šao iz štam­pe. Od ta­da Velj­ko po­sve­ću­je li­je­pe da­ne ži­vo­ta no­vi­nar­skoj i ure­đi­vač­koj pro­fe­si­ji u „Po­bje­di“ i Te­le­vi­zi­ji gdje je osta­vio ne­iz­bri­siv trag, ka­zao je Mir­ja­čić.
On je na­gla­sio da su Velj­ka kra­si­le sve vr­li­ne čo­vje­ka, vi­zi­o­na­ra, de­mo­kra­te, pri­ja­te­lja svih do­bro­na­mjer­nih lju­di.
– Bio je da­le­ko­vid, bo­gat du­hom, a na­da­sve skro­man i ne­na­me­tljiv. Ma­lo je pri­čao a kad bi pro­zbo­rio br­zo bi sa­go­vor­ni­ke ubi­je­dio u is­prav­nost svo­je pri­če. Sa obič­nim lju­di­ma po­na­šao se kao da je sa nji­ma sva­ki dan, pri­sno i sr­dač­no. O Velj­ku su na­pi­sa­ni broj­ni član­ci, in­ter­vjui, raz­go­vo­ri, mo­no­gra­fi­je, knji­ge, ali, Velj­ko je ne­is­pri­ča­na pri­ča. Nje­go­vi rat­ni i po­rat­ni pri­ja­te­lji i dru­go­vi i dan-da­nas sa tu­gom, ali i sa po­no­som, pri­ča­ju o nje­mu – bor­cu za slo­bo­du a još vi­še o bor­cu za pro­cvat Cr­ne Go­re, za nje­no sa­zri­je­va­nje u ne­za­vi­snu i sa­mo­stal­nu Cr­nu Go­ru. Stva­ra­nju aka­de­mi­ja, Uni­ver­zi­te­ta, in­for­ma­tiv­nih ku­ća, in­sti­tu­ta i slič­no mno­go je do­pri­nio, a na­ža­lost 21. maj 2006. go­di­ne ni­je do­če­kao, iako je tom do­ga­đa­ju pu­no do­pri­nio, ka­zao je Mir­ja­čić.
Go­vo­re­ći o lič­no­sti re­vo­lu­ci­o­na­ra, na­rod­nog he­ro­ja, dr­žav­ni­ka, ne­ka­da­šnjeg pred­sjed­ni­ka Cr­ne Go­re Velj­ka Mi­la­to­vi­ća, Bran­ko Lu­ko­vac, pred­sjed­nik Sa­vje­ta URA, na­gla­sio je da je bi­la čast i pri­vi­le­gi­ja po­zna­va­ti Velj­ka, ra­di­ti sa njim, slu­ša­ti nje­go­ve sa­vje­te, mi­sli.
– Cr­na Go­ra je u svo­joj du­goj isto­ri­ji iz­nje­dri­la vi­še ve­li­kih um­nih lju­di, dr­žav­ni­ka, ru­ko­vo­di­la­ca, a Velj­ko spa­da u naj­bo­lje 20. i po­čet­ka 21. vi­je­ka. Bio je omi­ljen iz­bor omla­din­skog ru­ko­vod­stva za su­sre­te sa ino­stra­nim pred­stav­ni­ci­ma mla­dih. Kod mo­je ge­ne­ra­ci­je i ko­le­ga uži­vao je ugled re­vo­lu­ci­o­na­ra, na­rod­nog he­ro­ja, ali i iz­u­zet­no jed­no­stav­nog i skrom­nog čo­vje­ka i ru­ko­vo­di­o­ca, ko­jem se la­ko mo­glo pri­ći i sa njim raz­go­va­ra­ti bez po­seb­nih pro­ce­du­ra i pro­to­ko­la. Imao je pu­no ra­zu­mi­je­va­nja za me­đu­na­rod­nu sa­rad­nju i sta­vo­ve omla­di­ne i stu­de­na­ta pre­ma krup­nim pi­ta­nji­ma me­đu­na­rod­nih od­no­sa, a ko­ja su se, u ne­kim ele­men­ti­ma, raz­li­ko­va­la od dr­žav­ne po­li­ti­ke, ka­zao je Lu­ko­vac.
On je na­gla­sio da je Velj­ko, ka­ko po po­lo­ža­ju pred­sjed­ni­ka Cr­ne Go­re u tom pe­ri­o­du, ta­ko i zbog ve­li­kog is­ku­stva ko­je je imao u di­plo­ma­ti­ji i spolj­noj po­li­ti­ci, bio naj­ve­ći oslo­nac i po­dr­ška stva­ra­nju i raz­vo­ju re­pu­blič­kog or­ga­na za od­no­se sa ino­stran­stvom Cr­ne Go­re, nje­ne spolj­ne po­li­ti­ke i me­đu­na­rod­ne sa­rad­nje. Po­ča­stvo­van sam što sam po­zna­vao Velj­ka, tu je­din­stve­nu, go­ro­sta­snu lič­nost cr­no­gor­ske po­li­ti­ke, da sam sa njim ti­je­sno sa­ra­đi­vao i u SSRNj, u or­ga­ni­zo­va­nju mi­ni­star­stva i ostva­ri­va­nju nje­go­vih naj­va­žni­jih za­da­ta­ka, kao i u te­škom vre­me­nu odva­ja­nja Cr­ne Go­re od po­li­ti­ke Be­o­gra­da i na­sto­ja­nja da ob­no­vi svo­ju ne­za­vi­snost. Iako na­ru­še­nog zdra­vlja, svo­jim zna­njem, is­ku­stvom, mu­dro­šću i sa­vje­ti­ma mno­go je do­pri­nio da u Cr­noj Go­ri, u ru­ko­vod­stvu i u jav­no­sti, pre­vla­da opre­dje­lje­nje za sa­mo­stal­nost i ne­za­vi­snost Cr­ne Go­re, ka­zao je Lu­ko­vac, na­gla­siv­ši da Ma­ti­ca cr­no­gor­ska za­slu­žu­je naj­ve­će po­što­va­nje što je po­mo­gla Ma­li­šu Ma­ro­vi­ća, pr­vog pred­sjed­ni­ka Ma­ti­ce za Her­ceg No­vi, da na­pi­še iz­u­zet­nu knji­gu o Velj­ku Mi­la­to­vi­ću i što je tu knji­gu štam­pa­la.
To­kom aka­de­mi­je po­sje­ti­o­ci su bi­li u pri­li­ci da po­gle­da­ju fo­to­gra­fi­je od Velj­ko­vog ra­nog dje­tinj­stva do po­sled­njih da­na nje­go­vog ži­vo­ta, ko­je svje­do­če o nje­go­vom bur­nom i ča­snom ži­vo­tu sa lič­no­sti­ma ko­je su obi­lje­ži­le jed­nu od naj­slav­ni­jih epo­ha cr­no­gor­ske isto­ri­je.
U kul­tur­no-umjet­nič­kom pro­gra­mu uče­stvo­vao je hor Ško­le za osnov­no i sred­nje mu­zič­ko obra­zo­va­nje „Da­ra Čo­ko­ri­lo”, Mi­ro Ni­ko­lić, Ja­na Bje­li­ca, Ve­sna Vu­či­nić, pi­ja­nist­ki­nja i Vi­li Fer­di­nan­di, vi­o­li­ni­sta.
L.N.


Su­prot­sta­vi­li se po­da­ni­štvu

Slo­bo­dan Mir­ja­čić je is­ta­kao da su Velj­ko­vi ro­di­te­lji Mi­lo­sav i Đur­đa iz­ro­di­li broj­nu po­ro­di­cu i u čvr­stoj za­jed­ni­ci vas­pi­ta­va­li ih na prin­ci­pi­ma slo­bo­dar­ske eti­ke, prav­do­lju­bi­vo­sti, uza­jam­ne so­li­dar­no­sti i cr­no­gor­ske tra­di­ci­je.
– Sa ci­je­lom po­ro­di­com svr­sta­li su se u NOP 1941. go­di­ne. Uza­lud­ni su bi­li na­po­ri do­ma­ćih slu­gu oku­pa­to­ra da ih otrg­nu od oslo­bo­di­lač­ke bor­be, i da skr­še nji­ho­vu mo­ral­nu sna­gu. Za­to su bi­li če­sto za­tva­ra­ni i zlo­sta­vlja­ni po za­tvo­ri­ma i lo­go­ri­ma. Na­šli su se i 27. de­cem­bra 1943. go­di­ne u zlo­gla­snoj Ju­so­va­či kad su Njem­ci i do­ma­ći iz­ro­di iz­ve­li Mi­lo­sa­va u gru­pu za stri­je­lja­nje. Đu­ka, hra­bra nik­šić­ka he­ro­i­na, jur­nu­la je iz žen­skog stro­ja ka gru­pi osu­đe­ni­ka, uze­la pod ru­ku svo­ga su­pru­ga i vik­nu­la: „Ova­ko smo sta­ja­li na vjen­ča­nju, ova­ko će­mo i umri­je­ti.“ Ma­lo po­sli­je to­ga plo­tu­ni na Far­ma­ci­ma po­ko­si­li su ih za­jed­no sa gru­pom bo­ra­ca i ro­do­lju­ba. Pet si­no­va i če­ti­ri kćer­ke Mi­lo­sa­va i Đu­ke uz pu­nu po­dr­šku ro­di­te­lja opre­di­je­li­li su se za na­pred­no dru­štvo, slo­bo­du i bor­bu pro­tiv fa­ši­zma i do­ma­ćih slu­gu. Velj­ko kao naj­sta­ri­ji sin, još kao sred­njo­ško­lac svr­stao se u na­pred­ni omla­din­ski, a ka­sni­je i u ko­mu­ni­stič­ki po­kret. O toj opre­di­je­lje­no­sti do­volj­no go­vo­ri nje­go­va re­če­ni­ca ka­da je od­bio sti­pen­di­ju Mi­la­na Sto­ja­di­no­vi­ća: „Ne že­lim da pre­ko te sti­pen­di­je po­sta­nem po­da­nik re­ži­ma pro­tiv ko­jeg se bo­rim“, svje­stan da broj­nu po­ro­di­cu ro­di­te­lji ne mo­gu ško­lo­va­ti, pod­sje­tio je Mir­ja­čić.